Džentlmen u Moskvi ne bi skrenuo moju pažnju da se nisam nedavno priključila bookstagram zajednici. Sam naslov, ali i korice Laguninog izdanja, gotovo da obećavaju štivo za razbibrigu koje pakujete za plažu i mackate kremom za sunčanje uz simboličnu grižu savjesti. Nazovite to logikom prosječnog čitaoca koji reaguje na ”knjiga godine”, ”Washington post”, ”Chicago Tribune” i talasanje instagrama, tek odlučih ili da se oduševim ili da se nasmijem konzumaciji patetičnog štiva. I moram priznati da, na nivou incidenta, ima i ovih drugih elemenata. A onda mi je pisac pokazao da je moguće zaplakati čitajući opis riblje čorbe, dok je uživanje u šafranu u Noći bujabesa sve za čim jedan grof čezne u zatočeništvu. Možda se na prvi pogled ne čini da hotel koji baca svjetlo na Boljšoj teatar može biti osuda ili zatvor, ali tamo gdje su luksuzni hoteli bili plemstvu dom, što je jednako nepojmljivo, postali su i njhovi rakošni pritvori čiji prag više nikada nisu prešli.
”Misliš li da smo mi skloniji od drugih da uništavamo ono što smo stvorili?”
Džentlmen u Moskvi je priča o jednoj epohi i njenim savremenicima – jednom grofu i jednom hotelu – gdje se kroz smjenu osoblja, slika na zidu i titula mijenjaju i jedan grad, država, ustrojstvo i sistem vrijednosti, a crpljenje najboljeg iz trenutnih okolnosti jedini mogući cilj i odgovorno ponašanje. ”Da, tišina može biti stav. Tišina može biti vid protesta. Može biti način preživljavanja. Ali takođe može biti i škola poezije sa sopstvenim metrom i temama. Škola u kojoj se ne mora pisati olovkom ili perom; ali koja se može pisati u duši sa revelverom prislonjenim na grudi”.
”Hoću da kažem da mi kao vrsta prosto nismo dobri u pisanju čitulja. Ne znamo kako će čovek i njegova dostignuća biti doživljavani za tri pokolenja, baš kao što ne znamo šta će njegovi praunuci doručkovati nekog martovskog utorka. Jer kada Sudbina nešto čuva za večnost, to radi nama iza leđa.”
Duša grofa Aleksandra Rostova nije klečala ni zbog ”istorijske nužnosti nastupanja doba običnog čovjeka umjesto doba plemstva”, niti zbog prelaska iz ”vaše prevashodstvo” u obično ”druže” i ”Saša” stanje, niti kad je iz ”zemlje poznatog i ušao u zemlju zaprepašćenja”. Jednom ili dva puta u pet stotina strana teksta osjećamo njegovu slabost, ali ona traje tek nekoliko pasaža, a njegovi maniri ostaju imuni na nedaće, okolnosti i iskušenja. Grof Rostov je zahvaljujući jednom bahatom izdanku boljševičke revolucije ostao bez brkova, a ostajući bez njih postao je slučajni otac ponosniji i od ruskog cara. I to vam je to – lijepo pisana, na mahove razvučena, ali bih je svakako preporučila.
***
”Ljudi koji imaju cilj u životu obično su ranoranioci”.
“Pomislio je da je brz kraj ćaskanja i prelazak na stvar potpuno u skladu sa etikecijom čaja – a možda i od suštinske važnosti za tu instituciju.”
“To je odista bila silna rečenica – posuta mnoštvom zapeta i naizgled nesvesna tačaka”.
“Istorija je pokazala da je šarm poslednja ambicija parazitske klase”.
”Osjećaj čamotinje – tog strašnog gliba ljudskih emocija”.
Palata snova 